1941.godina,grad Southampton.Rat.Ona zvala se Emili.Imala je 19 godina.Bila je lepa devojka,crne kose,krupnih,tamnih ociju i izrazito belog tena..Svakodnevno je sedela na klupici koja je gledala na more.Zatvarala je oci i slusala....Tisina,najednom prekinuta...
- Zdravo,sta radis tu ? upitao je dubok musli glas
-Osluskujem talase...A ko pita ?
-Edvard,drago mi je.
Pruzio je ruku,ali mu ruka nije pruzena..Ostao je zbunjen...
-Ja sam Emili i meni je drago...
-Dolazite ovde cesto ? upitao je Edvard
-Svaki dan.Sedim i zamisljam kako koracam ka vodi,osecam pesak pod nogama i Sunceve zrake koji mi preplavljuju lice...
- Zasto je to samo zamisao ? upitao je zacudjeno
Sagnula je glavu i gotovo necujno izgovorila....
- Ja ne vidim...Slepa sam od rodjenja...Greskom lekara izgubila sam vid i vec 19 godina gledam samo mrak i zato i dolazim ovde,osluskujem more,sustanje lisca pri svakom naletu vetra i samoj sebi stvaram svet koji ne vidim,sa milion boja,bez ogranicenja...
- Zaista mi je zao sto to cujem...Postoji li ikakva sansa da povratis vid ? upitao je
-Postoji,ali za to su potrebne velike kolicine novca koji ja ne mogu da obezbedim,kao ni moja porodica..Jedva i sad prezivljavamo...Rat je uzeo maha i imamo toliko,cisto da obezbedimo sebi osnovne potrebstine....Ovako stanje kakvo nas je sve zadesilo me nekad natera da pomislim da mozda necu ni doziveti sutra i nekako se i mirim s tim,samo bih volela da makar jednom osetim more,da zaronim u njega i jednostavno se prepustim....U ovakvoj situaciji ne mogu...
Edvard je uzeo za ruku i oni su tako setali duz obale i ona je zaista osecala pesak pod nogama i cinilo joj se kao da je njen san na dohvat ruke...Prolazili su dani,nedelje i oni su svaki dan provodili zajedno,gradeci snove,stvarajuci neki njihov svet,jednostavno su se voleli....Ona je zamisljala kako bi on mogao da izgleda,povezujuci njegov glas i karakter i stvarala sebi siluetu lepog muskarca...
-Volela bih kada bih mogla da te vidim.Samo na tren...U oci da te pogledam,bilo bi mi dovoljno..- jecala je
- I hoces jednog dana...Obecavam ti.- odgovorio je Edvard
Sva ta idila trajala je oko tri meseca,ali jednog dana on se nije pojavio..A ona je sedela i cekala..Uhvatio je neki strah,imala je neki neprijatan osecaj,kao da je predosecala nesto..Odjednom je osetila necije prisustvo..Neko je seo pored nje..
- Zdravo,ja sam Dzon,Edvardov prijatelj.
-A gde je on ? Jel sve u redu s njim ? - pitala je zabrinuto
-Edvard je otisao u rat danas.Hitno je pozvan,a po meni ti je poslao nesto sto je smatrao da bi trebalo da imas..
Emili je pocela da place..Taman kad je pomislila da ce konacno biti srecna,bez obzira sto ne vidi,jer imala je njega,svi njeni snovi i nadanja bili su unisteni u sekundi..
-Sta vam je to dao ?
-U pitanju je koverta sa parama i nekom posvetom...
Uzeo je da je procita :
Sad ces konacno na dlanu drzati svoj san,povrati vid i cekaj me,jer ja cu se sigurno vratiti i zajedno cemo nastaviti gde smo stali,sa potpunom drugacijom perspektivom na zivot nego ranije....
To ju je jos vise rasplakalo.Posle 19 godina cekanja ostvarice joj se ono o cemu je ceo zivot sanjala,ali sad bi se i toga odrekla samo da joj se Edvard vrati,jer je on bio delic sna koji joj je falio da bude srecna...On je bio taj najbitniji deo...
Proslo je pet meseci i Emili se operisala.Operacija je bila uspesna i ona je konacno progledala..Izasla je iz mraka i koracala je u svetu punog boja,razlicitog spektra..Izletela je iz bolnice i pocela je da trci,ni sama nije znala kuda.Odjednom se zaustavila..Ugledala je more i bilo je isto onako prelepo kako ga je zamisljala,mozda cak i lepse..Svetlucavo pod Suncevim zracima,a miris vode joj se urezivao u svaku poru njenog tela..Pocela je da skida odecu sa sebe,htela je da konacno zaroni,ali nesto je sprecilo...Znala je da to ne moze da uradi sama,zelela je zajedno sa njim da prvi put udje u more,a da je to uradila bez njega to bi znacilo da ga je pustila,da se pomirila s tim da se on nikad vise nece vratiti,a to nije mogla nikako....
Resila je da ceka i da se nada.Svaki dan je dolazila na isto mesto,cekajuci ga od jutra do mraka.Uvek joj se cinilo da ga cuje,ali to je bio samo plod njene maste.
Proslo je skoro godinu dana od kada nista od njega nije cula,ali ona je jos verovala.Nikad nije ni prestala,cak ni kada su kruzile price da je poginuo.Samo je sedela i cekala...
Jednog dana tako sedeci neko je prisao i uhvatio je za ruku..Srce joj je zaigralo...Iako ga nikad nije videla,bila je sigurna da je to Edvard...Okrenula se ka njemu i zaplakala..
- Vratio si se-zagrlila ga je
-Jesam,kao sto sam ti i obecao- odgovorio je
Na momenat je zastala..
- Cekaj,stani da te lepo vidim,da upamtim svaku crtu na tvom licu. - rekla je nasmejano
Rukama ga je obgrlila...
- Imas prelepe plave oci,bas onako kako sam i verovala da imas,onakve kakve sam zamisljala dok nisam mogla da te vidim..
Poljubila ga je...
On je samo uhvatio i odneo do obale..Spustio je i sa osmehom upitao :
- Jesi li spremna ?
Pocela je da skida odecu.
- Sada jesam....
Pruzila mu je ruku i zajedno su se uputili ka moru..To je bio znak da su nastavili da grade svoj svet i zive svoj san od koga nikad nisu ni odustali....