• Dešavanja
• 24sata
• Blogovi
• Galerija
• Lokacije
• Društvo
• Forum

PISMO onome koji bezi...nije za komentarisanje... II DEO

macke -
Blog pregledan 165 puta.

Glasaj (2 glasova):

• 1
• 2
• 3
• 4
• 5

Dodaj

Eto.....ovo nisam mislila da ću ikada objaviti...puštam da se čita..puštam da se komentariše iako nikako nije za to...Ne mogu reći da je ovo i prvi deo ma ni drugi ni treći...niti da je pismo...Ali prethodilo je "Crnoj Tački" u svakom slučaju....Ta 4 slova njegovog imena pritiskaće me ko zna koliko.......

San i Java

Možda sasvim još jedna u nizu od mojih priča ali za mene uvek neko novo iskustvo. U nekim trenucima se toliko zamislim,ali uhvatim sebe kako ni o čemu ne razmišljam.Nije zato što nemam o čemu,nisam zabludna osoba,nego je previše stvari i briga o kojima razmišljam da u tom nekom X trenutku shvatim da ne znam gde je levo,ne znam gde sam a ni kako se zovem,jer bi to verovatno u dotičnom trenutku meni bilo najmanje bitno.
Svako ima neku svoju priču,ja imam hiljadu svojih, hermetički spakovanih u jednu u nadi da će i tu pandorinu kutiju neko otvoriti i da ću ja naći malo slobode u svojoj glavi ma kakav god užas izašao iz nje.
Recimo da sad ne bih volela otkrivati velike stvari i dosta stvari koje me muče i o kojima možda i previše razmišljam čak i više nego što ih rešavam,ali trudim se,da tražim jako jednostavna rešenja za jednostavne a ponekad i komplikovane stvari.Za mene važi pravilo:Zašto jednostavno kad može komplikovano? I koliko god se trudila da to ne ispadne tako ponekad,ipak na kraju mi izadje takav zbir. Loše,znam.Imam svoju organizaciju i da te neke sitnice zavise od mene,sve bi išlo kao podmazano,ali nije do mene. Verovatno ljudi nemaju dovoljno vere u druge. Nije da imam pogled koji uliva poverenje,ali ne sećam se da kad sam nešto nekom obećala da ću uraditi ili pomoći, da to nisam uradila.Ne hvalim se.Nego tako stoje stvari. Ja s druge strane imam previše vere u ljude.Zašto? Haha...nemam pojma...Posle svega ne bih trebala..Preformulisaću:Imam veru u ljude,u prijatelje, u neprijatelje čak šta više,porodicu itd. Ali u veze...ne bih rekla.
Sećam se kroz ceo svoj život koliko sam htela i koliko sam se trudila da imam bar jednu dugu i ozbiljnu vezu.Izvačila sam nemoguće stvari na mišiće i spašavala i ono što se nije moglo spasiti,u zlu tražila dobro i u tugi sreću.I nisam je našla.Naravno.Toliko upala mišića,slomljenih delića koji su velikim mučenjem i starim selotejpom bili iznova i iznova lepljeni i krpljeni i na kraju se uvek vide napukline i stari ožiljci.I verovatno sam umorna od toga.Do juče sam verovala i dalje u svoje stare principe.Samo duge i ozbiljne veze,to je moja želja. I onda sam shvatila....kako to moje zadnje 3,4 veze nikako nisu bile.I to se verovatno dešava od septembra meseca.Samo ja to nisam videla.
Sad vidim.Bežala sam od sastajanja sa svakim svojim dečkom,vidjali bi se 2 puta u mesec dana,izbegavala sam pozive, kulirala poruke...Ne znam zašto.Valjda sam ih sve poredila sa nekim svojim imaginarnim savršenim čovekom kojeg nikako nema da se pojavi. A ipak su me ljudi povredjivali. Ali ja nikad nisam odustala. Niti ću. Samo sada ne želim ozbiljnu vezu.Bar je ne mogu graditi sa čovekom koji nije onaj....“The One“...Bože,kakav kliše.....Ne bih verovala za sebe da mi je neko rekao da ću lupetati ovako nešto,al ja sad zaista verujem u ovo što pričam. Svaka mala devojčica ceo život čeka svog princa na belom konju ma s kim bila i s koliko njih bila u životu. Sada je meni u glavi to drugačije.Ne mogu da se zavaravam sa usputnim prolaznicima niti od njih mogu praviti klonove.Ja sam devojka za jednog čoveka i ni za jednog više.
Do tada...Verovatno ću imati neke sumanute vezice i gluposti,vidjanja s vremena na vreme,na jedno veče...ali ozbiljnije neću moći da se vežem niti želim to.Ko zna zašto je to dobro.
Danas sam tražila svog savršenog imaginarnog čoveka. Išla sam na mesto gde sam verovala da ćemo se sastati,tražila sam ga pogledom,čekala dok sam nervozno tresla nogom i trljala dlanove.Nije se pojavio. Sve je ovo bajka za malu decu.Al ja i dalje verujem u nju ...A ovan sam, što znači da -ma koliko god šamara dobila za to budjenje,ne bih se iz tog sna probudila. Po običaju,nabacila bih osmeh posle razočarenja i dignute glave nastavila dalje. Marija,moj verni pratilac....Uputila sam joj pogled zahvalnosti što je pristala da ide sa mnom u moju suludu potragu i čisto gubljenje vremena.Bio je to tužan pogled jer sam znala da će biti tako,ali moj sanjarski deo mene na to nikad neće pristati. Krenule smo nazad dok nas je vetar svojom jačinom vraćao unazad...bar mene....mojih 55kg i želju da se vratim nazad što nije tako teško izvesti. Rekla sam joj da ću se oraspoložiti čim se očešljam,izvukla sam četku iz torbe i nasred ulice se borila protiv vetra i svoje umršene kose. Namestila sam frizuru,prošla prstima kroz nju i kad sam osetila mekoću i koliko je raščešljana čak i na vetru odmah nabacila osmeh.
Ali njega i dalje nije bilo.A ni Mariju ne može zavarati moj veštaćki osmeh „made by me for other people“. I dalje ne znam šta da radim.Pitam sebe i samo danas sam nju to pitala bar 5 puta i svaki put bi odgovor bio „Ne znam“.Zaista ne postoji odgovor.Kako naći čoveka kome ne znate ni broj ni izgled ni mesto. Znate mu samo dušu...Nerešiva jednačina.Nadala sam se da ćemo se sudariti kao u filmu i da će sve moje glavobolje prestati.Ali nisu.
Odlazila sam kući gde me je čekao ručak koji sam u startu znala da neću moći da jedem,jer prethodnih 8h otkako sam ustala ništa nisam jela.Držala sam se za šipku u autobusu na pola oka dok mi se sve više vrtelo u glavi a želudac ubijao.
Nisam mogla da prestanem da razmišljam o njemu.Gde je? Da li smo se mimoišli? Sve vreme sam imala utisak da stoji pored mene dok me želudac ubijao od uzbudjenja,ali ga moje oči nisu videle.
Došla sam kući,shvatila koliko mi je fizički loše zbog svega.A sama to sebi radim. Sela sam u svoju fotelju za ljuljanje,uključila muziku,stavila svoje slatko kuče u krilo,zagrlila je i zatvorila oči.Nije pomoglo...Smirilo me na tren,ali nastavilo se odmah posle 5 minuta.
Glava je počela da me boli od muzike,a želudac više nisam ni osećala.Čekala sam trenutak kada svoj stomak više neću osećati i neću moći da hodam.Suze su mi same krenule. Kuče me je tužno gledalo sa naslonjenom njuškicom na mojim grudima.Uzdahnula je zajedno sa mnom.Nekad pomislim da oseća svako moje raspoloženje...Nekad izgleda zaista tako.
Kada sam shvatila da ovo ne vodi nikuda pustila sam je iz naručja i izašla je napolje, a ja sam ugasila muziku koju više nisam mogla da slušam i legla u krevet.Fotelja za ljuljanje nije dobra kad vam se vrti u glavi i kada ste malaksali. Imam osećaj da ću da padnem sa nje ako se iscimam u bilo kom trenutku...
Legla sam u krevet i zatvorila oči.Sve me je bolelo i dalje.Zaspala sam s tim bolom i sanjala stvarnost. U snu me je bolelo isto i sanjala sam baš situaciju o kojoj razmišljam ceo dan.
Ja stojim usred neke ravne ploče,kao trga...Samo što van toga nema ničeg.Ja u centru,hiljadu ljudi oko mene.I on je tu,ali ja ga ne vidim,samo ga čujem i osećam.Dozivam ga i tražim pogledom.Borim se sa masom koja želi da me zadrži tu gde stojim iako se ja sa sve bolovima borim i guram da dodjem do njega.Vrištim i plačem i pitam se da li on to isto radi da dodje do mene. Izgledalo je tako i osećala sam tako iako su svi vrištali i držali me da se ne probijem.Nisam uspela.Sve je u trenutku izbledelo.na tren oka dok sam se udaljavala videla sam mu deo lica i ruku koju mi pruža ka meni kao i ja prema njemu kao da smo blizu i da ćemo uspeti da dohvatimo jedno drugo. Ali nisam mogla da se vratim.U trenutku sam se našla u svom krevetu i stigle su mi 3 poruke od njega. Ne sećam se šta je pisalo ali znam da je jako ličilo na njega. Broja se delom sećam....Počinjao je na 063..imao je poneku nulu i osmicu.Ali opet nisam mogla da ga nadjem niti sam mu odgovorila na to....San se prekinuo...ležala sam licem okrenuta plafonu.Gledala sam u ono belilo i shvatila kako mi suze idu niz obraze.Bol u želucu je i dalje bio tu.Jači nego ikad. Setila sam se poruka.Bila sam ubedjenja da je stvarnost. Nisam smela pola sata da se pomerim i uzmem telefon da se uverim. Obrisala sam suze i sklupčala se da me prodje bol.
Tata je ušao u sobu i doneo mi kafu.Nestao je kako se i pojavio. Uhvatila sam svoj telefon i shvatila da sam poruke sanjala i da je zadnja poruka stigla jutros od druga sa fakulteta. Sanjala sam....Razočarenje me obuzelo.Znala sam da sam se opteretila razmišljanjem i da je takav san u krajnju ruku bio neizbežan.A i dalje nisam prestala da mislim o njemu...Neću ni prestati...Bol me je prošao od jutros...Bolje mi je otkako me je par ljudi večeras nasmejalo preko telefona...Ali sam ovo morala da istresem.
Naći ću ga. Hoću. Možda ne danas,ne sutra...Možda ipak sutra,možda prekosutra,ili za 10 godina.Ali to će se desiti. Ni vetar ni ljudi nekad nisu jaki koliko moja volja,ljubav i borba. I kineski zid će mi delovati tako mali za preskakanje,jer znam šta me čeka s druge strane. I biću kompletna osoba.
Suze su nekad tako mala cena u odnosu na sreću i suze radosnice koje dolaze nakon toga i svakog dobijenog rata i uspešne borbe.San će biti java i rat će u meni prestati.




02.04.2008.

Dodaj komentar

Registruj se na Furku i daj komentar na blog ili napiši svoj blog

Registracija