• Dešavanja
• 24sata
• Blogovi
• Galerija
• Lokacije
• Društvo
• Forum

"Ogrlica bez vrata"

macke -
Blog pregledan 136 puta.

Glasaj (2 glasova):

• 1
• 2
• 3
• 4
• 5

Dodaj

Boli me grlo od vikanja. Tražim pomoć same sebe.Kao proces koji se kobno završio,vidim svoj kraj. Pred očima slika mtvog psa,jadnog i ofucanog. Oko mene je svetlo i poznata lica,a opet vidim mrak. Opet sam nekako pala na kolena,ali nisam videla ko me je ovog puta gurnuo.
Zar je moguće iz čarobnog sveta deteta odjednom tako pasti? Volela sam. Nije sporno. Taj pas je voleo. A opet mu duša nije tamo gde treba. One senke kao i ranije opet vidim,a u mraku sam. Želim da mi se pričinjavaju,znala bih bar da sam ja ta koja ludim,a ne klovnovi oko mene.Šta li je ovog puta pošlo po zlu? Opet taj Deja-Vu, nešto nije pošlo kako treba. Ajmo ispočetka... Vidim te, kroz prozore te prepoznajem.Iako magla, miluje me tvoj glas. Na trenutak srećna i odjednom pad. Pa zar je od mene zavisilo? A otkuda nepoznat čovek, odjednom stvorio se kraj mene i tupim udarcem oborio me? Pa zar taj da mi sudi? A tvoj glas,još niže spustivši me, da ližem tragove kompleksa i ljubomore, podlegao je mračnoj senci,koja je usisala svu njegovu dušu i lepotu tvoga lika. U mojem sećanju ja još vidim,još te čujem i osećam,a opet otvorim oči i vidim onaj mrak. Kao trn u mojoj šapi, kao suza u mom oku, i ovaj svet voleo me nekad a izdao me sad. Ta nekad bela lica, nestala su, Nikako sama od sebe. Neko ih je obojio. Nisam videla ko. Tada sam već ležala glavom na dole, da ne vidim užas i da ne osetim bol. Nije mi se pričinjavalo. Znala sam da ne ludim. To je onaj isti sudija koji svaki put u kući traži lopova. Napravio me lutalicom, bednom.

Ogrlica ostala je kod vlasnika, ali se ni on ne seća kome je pripadala. Gleda je onako čudno,kao da pokušava nečeg da se seti. Na trenutak taj izraz dobije čudni odsjaj milog osmeha i opet nestane u mraku tavana punog paučine. Vraćao bi se svaki dan iznova u taj ćošak i ponovo gledao tu istu stvar, kao stari sat koji je nekome nekad nešto vredeo. Al opet posustane, miris prašine ga podseti da to verovatno nije to što izgleda,samo se isprljalo.
Da li je on kriv? Ne seća se ničeg. Čije je? Mora se setiti. ... Ne mora. Ne mora. Očigledno mu ne prija taj čudan osećaj da nešto nije u redu. Uze onu ogrlicu,pogleda je s blagim izrazom,kao da se oprašta i odloži je u kutiju.
Sporim korakom sidje niz stepenice,zatvori vrata i zabravi ih.
U pozadini čuje se veseli lavež. U početku ga ne čuje. Gleda u vrata, ne trepće.Samo ga ja čujem i polako bledim. Tu je bio moj kraj. Zaborav je moja sudbina. Krvave su moje šape...Pogledaj me...Sećaš me se...
Okreće se, na izgled srećan,a opet mu stoji ta suza u oku i peče oba ugla,tera ga da trepće. A ipak saginje se i miluje svog psa koji mu veselo donosi lopticu.
Eh,...tako sam i ja nekad. Sećam se tog osmeha.Tog lica....Volelo me. Voli me još,ali ne zna. Opet padam. Ovaj put znam zašto. Nije niko kriv, nisam ja kriva. Bledim ali srećna sam. Srećno je tvoje lice, možda je tako i bolje. Niko nikom sudjen nije. I moja ogrlica naći će vlasnika, dok se moja duša odmara. Više nije mrak. Ni ne znam da li su mi oči otvorene. Sećam se slike psa kako leži, i shvatam da mi je u tom položaju najudobnije. Prepuštam se. Možda zbog nečega i zaslužujem.Ko zna. Ne marim za telo svoje. Čuva me senka nekoga ko me je nekada voleo. Toplo mi je i greje me. Tako i želim da zaspim. Pa zar je neko imao bolji kraj....


by macke

Dodaj komentar

Registruj se na Furku i daj komentar na blog ili napiši svoj blog

Registracija