• Dešavanja
• 24sata
• Blogovi
• Galerija
• Lokacije
• Društvo
• Forum

Vuk samotnjak

bomb85 -
Blog pregledan 45 puta.

Glasaj (1 glasova):

• 1
• 2
• 3
• 4
• 5

Dodaj

Vuk samotnjak

Ponekad još, sretnem sebe. Onog starog mene, veselog, nasmejanog, prepunog života, snova, nadanja. Samo u snovima, u retkim trenucima kada posustalo telo zataži malo sna. Retkog i skoro nikakvog. Ali ipak, ponekad se desi, pa, kažem, sretnem sebe starog. U prvi mah se ozarim, ali već sledeći i svi ostali, donesu već tako prepoznatljivu stvarnost, stvarnost koja je označila moju budućnost, stvarnost koja se naziva - bol. Može li neko voleti, iako je mrtav? Može. Svuda u meni tragovi tvojih stopala, razrušeni predeli srca, škripave ograde duše, razvaljeni bedemi i razorani drumovi duše. Neko drugi bi samo prešao preko te životne epizode, zaboravivši uskoro i izgled i ime, i neke meni sasvim bitne i važne dane... Lutam kao vuk po nepreglednim predelima ravnice. Svuda je sneg i led. I - večita zima. U hladnim, ledenim noćima, čini mi se da sva hladnoća koja reže kosti, dopire direktno iz mog srca, koje ne prestaje da krvari... Moj svet se srušio jednog proleća, kada je sve počinjalo da živi. Idem, samo si kratko rekla. U trenu su se srušile brane, tuga je ispunila sve šavove i sve pore života mog, i skamenjen ostah do dana današnjeg... Skrivam se od drugih, dočekujem zore usamljen, kao niko na svetu. Znam da postoje i drugi usamljeni, drugi koji tuguju, ali tuga se njihova može objasniti, opisati, definisati, rastumačiti. Mnogi od njih su našli bilo kakve utehe... A ja lutam, među stablima zaborava, često lutajući do ivice besmisla samo na pomen tvoga imena. Fijuče vetar i noćas među granama, čini mi se da i mene obilazi, jer je i moja duša hladna, hladnija od svega. U mislima si mi ti. Pokatkad zaluta neki trag, pokatkad u ledenoj noći odraz meteora napiše tvoje ime od sest slova, ponekad ipak mrvica temperature pogodi i mene. Taman dovoljno da skotrlja jednu suzu niz lice prerano ostarelo, lice na kojem su umrli svi osmesi, istog onog dana kada si otišla... Biće još ljubavi, znam, nažalost biće još tugovanja, još dugo će zaljubljeni u crvenim cvetovima s proleća nalaziti tragove mog ranjenog srca... Znam da ni na kraju pameti moja senka ne šeta mislima tvojim, ali ne mogu prestati da te volim. Ljubavlju prošlom, ostavljenom, u ritama i beznađu. Družim se sa veštačkim osmesima, bledim kopijama ljubavi, ali kažem ti... Ponekad uspem da usnim, i čini mi se da čitava večnost u sekundi prođe, sve one nežne reči, osmeh tvoj, zlatna kosa u sumrak, šaputanje na klupi i tvoj glas na jastuku...Oni dani, kada sam još bio čovek. Progoni me smrt, postavlja čeljusti svuda po ledom okovanoj ravnici, priziva me imenom tvojim. Jurim, ne gledam, srljam u veštački smiraj, ali avaj... Ne uspeva mi ni to, osuđen sam da drugujem sa mesečinom, sa pustopoljinama, ponekad u noći ispuštajući nečujne krike koji lede krv u žilama onih koji su još živi. A u stvari sam samo senka, avetinjska figura u sumraku nestajanja, nada, snova...Možda nekad, ne znam kako, ali možda uspem da sakupim hiljade komadića svoje razbijene duše. I sve mi je sada postalo svejedno. I dani nemaju imena, naziva, broja. Dok žeđ utoljujem na rekama suza, hranim se sećanjima i živim jureći eho po pustim poljima, svake noći, komadić mene umire, ledenim suzama jedino ispraćan. Drugujem sa mesečinom, ljut i na nju, jer znam da nas još ona spaja. Sakrijem se ponekad i od nje, ne bi li nas spojila, preveliku bol nanevši... Umrle su reči u meni, nežnosti, radosti i toplina. Nikada više u naručju tvom, nikada više s osmehom tvojim, sitnim iznenađenjima i radostima... A svet ovaj i dalje teče, i sneg zaborava polagano zavejava dve mrvice na horizontu. Tebe. I ono što je nekada bilo ja.

Dodaj komentar

Registruj se na Furku i daj komentar na blog ili napiši svoj blog

Registracija