• Dešavanja
• 24sata
• Blogovi
• Galerija
• Lokacije
• Društvo
• Forum

Poslednja noc sveta....

_makilly_ -
Blog pregledan 86 puta.

Glasaj (1 glasova):

• 1
• 2
• 3
• 4
• 5

Dodaj

"Šta bi ti radila kad bi saznala da je ovo poslednja noc sveta?"

"Šta bih radila? Ozbiljno misliš?"

"Da, ozbiljno."

"Ne znam. Nisam razmišljala."

On sipa malo kafe. U pozadini, dve devojcice su se igrale koskama na cilimu u salonu na svetlosti uraganskih svetiljki. U vecernjem vazduhu osecao se lak, cist miris skuvane kafe.

"Pa, bolje pocni da misliš o tome", rece on.

"Valjda ne misliš stvarno!"

On klimnu glavom.

"Rat?"

On odmahnu glavom.

"Nije valjda hidrogenska ili atomska bomba?"

"Ne."

"Ili bakteriološki rat?"

"Ništa od toga", rece on, polako mešajuci kafu.

"Vec prosto, recimo, zatvara se knjiga"

"Mislim da ne razumem."

"Ne, a ne razumem ni ja, stvarno; to je samo osecaj. Ponekad me prepadne, ponekad uopšte nisam uplašen, vec miran." Baci pogled na devojcice i njihove plave kose koje su se presijavale pod svetiljkama. "Nisam ti ništarekao. To mi se prvi put dogodilo pre oko cetri noci."

"Šta?"

"Jedan san koji sam sanjao. Sanjao sam da ce se sve svršiti, i jedan glas kako kaže da je gotovo; ne neki glas da bih mogao daga se setim, nego tako, glas, i kaže kako ce ovde na Zemlji sve da stane. Sutradan nisam mnogo razmišljao o tome, ali kad sam otišao u kancelariju vidim Stena Vilisa zagledao se kroz prozor, onako u sred dana, kažem ja njemu da se kladimo da znam šta misliš, Stene. a on kaže sanjao sam nešto nocas, i još pre nego što mi je ispricao san, ja sam znao šta je. Mogao sam ja njemu da kažem, ali on isprica meni, a ja slušam."

"To je bio isti san?"

"Isti. Kažem Stenu da sam ga i ja sanjao. Nije izgledao iznenaden. Laknulo mi je, u stvari. Onda prodemo kroz kancelarije. To nije bilo planirano. Nismo rekli:, Hajde da prošetamo okolo'. Prosto idemo za svoj groš, i svuda vidimo ljude kako gledaju u svoje stolove, ili u ruke, ili kroz prozore. Razgovarao sam sa nekolicinom. A i Sten."

"I svi su sanjali?"

"Svi. Isti san, bez razlike."

"Veruješ li ti u to?"

"Da. Nikada nisam bio sigurniji."

"I kada ce biti kraj? Sveta, mislim?"

"Negde tokom noci za nas, a onda kako se noc dalje pomera oko sveta, ima i to da ide dalje. Za dvadeset cetiri sata sve ce da bude gotovo."

Sedeli su neko vreme ne pipnuvši kafu. Onda je polako podigoše i ispiše, gledajuci jedno u drugo.

"Jesmo li mi to zaslužili?" rece ona.

"Nije stvar u tome da li smo zaslužili; jednostavno nije uspelo. Vidim da se cak nisi ni raspravljala oko toga. Zašto nisi?"

"Valjda nemam razloga", rece ona.

"Onaj isti razlog koji su imali svi u kancelariji?"

Ona polako klimnu glavom. "Nisam želela ništa da kažem. Desilo se nocas. I žene iz bloka su pricale medu sobom o tome, danas. Sanjale su. Mislila sam da se to samo slucajno poklopilo." Podiže vecernje novine. "Nema ništa u novinama o tome."

"Svi znaju, tako da nema potrebe."

On se zavali u stolici, posmatrajuci je. "Bojiš li se?"

"Ne. Uvek sam mislila da cu se plašiti, ali se ne plašim."

"Gde li je onaj duh nazvan samoocuvanje o kojem toliko govore?"

"Ne znam. ne uzbuduješ se i suviše kada osetiš da su stvari logicne. Ovo je logicno.Kako smo živeli, drugo se ništa nije moglo desiti."

"Nismo bili baš mnogo loši, zar ne?"

"Ne, a ni grdno dobri. Pretpostavljam da je to nevolja - nismo bili Bog zna šta ni u kom pogledu osim što smo bili, dok se veliki deo sveta upinjao da bude mnogo šta drugo."

Devojcice su se smejale u salonu.

"Uvek sam mislio da ce ljudi u ovakvom jednom trenutku da vrište po ulicama."

"Mislim da nece. Ne vrišti se zbog prave stvari."

"Znaš, ništa mi nece nedostajati osim tebe i devojcica. Nikada nisam voleo gradove, niti svoj posao, niti išta osim vas tri. Ništa mi nece nedostajati osim možda promena vremena, i caša hladne vode kada je vruce, i možda bi mi nedostajalo spavanje. Kako možemo da sedimo tu i tako pricamo?"

"Zato što nam ništa drugo ne preostaje."

"To je, naravno; kad bi bilo neceg drugog, mi bismo to cinili. Rekao bih da je ovo valjda prvi put u istoriji sveta da svako zna tacno šta ce raditi sledece noci."

"Pitam se šta ce svi ostali sada da rade, veceras, sledecih nekoliko sati.""Ici ce na neku predstavu, slušati radio, gledati televiziju, igrati karte, stavljati decu u krevet, i sami odlaziti na spavanje kao i uvek."

"U neku ruku time se možemo ponositi - kao i uvek."

Još malo su sedeli, onda on sipa sebi još jednu šolju kafe. "Zašto pretpostavljaš da ce to biti veceras?"

"Tako."

"Zašto to ne bi bila neka druga noc u prošlom veku, ili pre pet vekova, ili pre deset?"

"Možda zato što nikada pre u istoriji nije bio 20. septembar 2002, nikad pre u istoriji, a sada jeste, i to ti je; zato što ovaj datum znaci više nego što je i jedan drugi ikada znacio; zato što je to godina kada su stvari takve kakve su u celom svetu, i zato je kraj."

"Nocas, preko okeana u oba pravca prelaze po zadatku bombarderi koji nikada nece ugladati kopno."

"To je jedan od razloga."

"Pa," rece on ustajuci, "šta cemo mi? Da operemo sudove?"

Opravši sudove i posebno uredno ih složiše. U osam i trideset stavili su devojcice u krevet i poljubili ih, upalili male svetiljke kraj njihovih kreveta i ostavili mi otšrkinuta vrata.

"Mislim se", rece muž dolazeci iz spavace sobe i osvrcuci se, zastavši trenutak sa lulom u ruci.

"Šta?"

"Da li da vrata budu zatvorena, ili da ostanu samo malo otškrinuta tako da ulazi svetlost."

"Mislim se da li deca znaju."

"Ne, naravno da ne znaju."

Sedeli su i citali novine i razgovarali, slušali neku muziku na radiju, pa onda sedeli kraj kamina i gledali u žeravicu dok je sat odbijao deset i trideset, pa jedanaest, pa jedanaest i trideset. Mislili su na sve druge ljude na svetu koji provode to vece, svaki na svoj sopstveni nacin.

"E pa", rece on najzad.

Dugo je ljubio svoju ženu.

"Bili smo dobri jedno drugome, u svakom slucaju."

"Hoceš da zaplaceš?" zapita on.

"Mislim da necu."

Prodoše kroz kucu, pogasiše sva svetla i odoše u spavacu sobu. Stajali su u prohladnoj nocnoj tami, i svlacili se, sklanjajuci prekrivace. "Caršavi su tako cisti i lepi."

"Umorna sam."

"SVI smo umorni."

"Trenutak", rece ona.

Cuo je kako ustaje iz kreveta i odlazi u kuhinju. Vrati se trenutak kasnije.

"Ostavila sam vodu da tece u lavabo", rece ona.

Nešto je u tome bilo toliko smešno da je morao da se nasmeje.

Ona se smejala sa njim, znajuci šta je toliko smešno u tome što je ucinila. Najzad prestadoše da se smeju, i tako su ležali u postelji u svežoj noci držeci se za ruke, sa priljubljenim glavama.

"Laku noc", rece on posle kratkog vremena.

"Laku noc", rece ona.

Dodaj komentar

Registruj se na Furku i daj komentar na blog ili napiši svoj blog

Registracija